ISTORIJAT

"Muzika je ono što ujedinjuje, briše granice među ljudima,

zbija ih u zajedničkoj potrebi za lepotim, razumevanjem, humanošću"

Zrenjanin, grad od davnina značajan kao političko-upravni, privredni i kulturni centar ima tradiciju bogatog muzičkog stvaralaštva. 

Postoje podaci o razvijenom muzičkom životu još iz sredine 19. veka.  Organizatori i nosioci muzičkog života u to vreme su bili muzički entuzijasti, a muzički ansambli su se najčešće formirali po nacionalnom i verskom kriterijumu. Tako su ostali zabeleženi nastupi učenika Muzičkog društva srpske crkvene opštine 1867. godine, koncert rimokatoličke muzičke škole 1873. godine, srpskog crkvenog pevačkog društva 1879. godine i dr. Godine 1889. osnovano je Velikobečkerečko pevačko društvo čiji je dirigent bio Franc Herš, profesor gimnazije. Povodom nastupanja ovog hora (10.06.1880. god.) list "Torontal" je zabeležio da je ovo Društvo "pozvano da u društvenom životu grada poseje seme bratstva i sloge, da spoji razne narodnosti i učvrsti dosta labave društvene kontakte". Da muzika zaista briše granice, ujedinjuje ljude, ilustruje i podatak da je već 1882. godine bio organizovan zajednički koncert horova Srpskog crkvenog pevačkog društva i Mađarskog pevačkog društva. 

Godine 1899. u gradu je osnovana i filharmonija o čijem je koncertu list "Wochenblatt" zabeležio: "Iznenađuje dobro izveden koncert. Zastupljene su bile sve muzičke kategorije od lakog, lepršavog valcera preko osećajnih narodnih pesama do klasičnog opusa Vagnera, Betovena, Verdija i u 12 programskih tačaka bili su zastupljeni skoro svi narodi.". 

Bečkerečka filharmonija davala je po dva do tri koncerta mesečno. 

Postojalo je i Društvo prijatelja muzike koje je organizovalo muzičke koncerte. 

Dugogodišnja tradicija u organizovanju muzičkih priredbi podrazumevala je i gostovanje muzičara iz drugih krajeva. Nastupali su interpretatori vokalne i instrumentalne muzike, kao i muzičke grupe iz drugih sredina - češka opera, studenti muzike iz Madrida i dr.). Svi ovi koncerti su bili dobro posećeni što ukazuje na veliku zainteresovanost građana za muzičke manifestacije. Ova muzička tradicija nastavljena je odmah posle završetka Prvog g ata kada je u gradu, kao prvo, osnovano Društvo prijatelja muzike, zatim hor i orkestar sokolskog društva čiji je organizator bio Mihajlo Šipoš. On je vremenom postao rukovodilac mnogih vokalnih i instrumentalnih ansambala zbog čega se smatra najznačajnijim muzičkim pregaocem grada. Za vreme Drugog svetskog rata u gradu su pripadnici nemačke narodnosti u okviru svoga kulturnog društva (kulturbund) organizovali u zgradi današnjeg Narodnog muzeja tečaj za pripadnike svoje narodnosti, a takav tečaj organizovalo je i Mađarsko kulturno društvo za pripadnike ostalih narodnosti. Oba ova vida muzičkog obrazovanja prestala su sa radom posle oslobođenja. 

Nakon oslobođenja grada i završetka Drugog svetskog rata trebalo je nastaviti razvijen muzički život i obogatiti novim vrednostima jednu kulturu - muzičku - koja je sve više postajala potreba širokih društvenih slojeva. Zapažala se težnja da se nešto učini na organizaciji muzičkog života u gradu. Mihajlo Šipoš organizovao je Gradski hor i orkestar pri pozorištu. Hor i orkestar su nastupali na raznim priredbama u gradu, a već u aprilu 1945. godine gostovali su i u Temišvaru. 

Osim toga, postepeno su počeli da se formiraju mnogi horovi i orkestri pri osnovnim školama, jedinicama JNA, u organizacijama privrednih i društvenih delatnosti, tako da su – pored Gradskog hora i orkestra - postojali:  hor Crvenog krsta, hor JNA, hor muzičke sekcije kolektiva "Servo Mihalj",  hor muzičke sekcije Preduzeća šinskih vozila, horovi pri osnovnim školama i dr. Ovim ansamblima rukovodili su muzičari, a oni su - kao i članovi ansambla - bili ljudi različitih zanimanja, iz svih društvenih slojeva.  Vremenom su se manji horovi pojedinih radnih organizacija spajali sa Gradskim horom i orkestrom, pa je tako nastalo KUD "Svetozar Marković -Toza" pri Opštinskom sindikalnom veću. 

Ovakav posleratni razvoj muzičkog života nametnuo je potrebu školovanja muzičkih kadrova - potrebu za osnivanjem muzičke škole u gradu. 

Od inicijative za osnivanje škole do njene realizacije pređen je naporan put, a najveća zasluga za istrajnost na tom putu pripada mnogim pojedincima (Šipoš Mihajlo, Lang Imre, Mesaroš Laslo, Napholc Tibor i Šandor, Stevan Lacković) a pre svega profesorki Katici Mitrović koja je bila i prvi rukovodilac te škole.

_ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ 

_ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _

OSNIVANjE SREDNjE MUZIČKE ŠKOLE

Već sa završetkom prve generacije učenika Niže muzičke škole školske 1953/54.godine osećala se potreba za osnivanje srednje muzičke škole, jer je dobar deo svršenih učenika želeo da nastavi školovanje. Zato, već od 1954/55. šk. godine na dnevnom redu Školskog odbora razmatralo se pitanje potrebe otvaranja srednje muzičke škole, ali su se ispoljavali problemi u nedostatku prostorija, posebno nastavnog kadra. Kada su školske 1957158. godine adaptacijom školske zgrade pregrađivanjem hodnika i jedne učionice - dobijene tri učionice više, ponovo se na sednicama Školskog odbora našlo pitanje otvaranja srednje škole, ali je i dalje prepreku predstavljao nedostatak kvalifikovanog nastavnog kadra. Konkursi za ova mesta su raspisivani, ali su kandidati kao uslov postavljali rešenje stambenog pitanja, čemu škola nije bila u mogućnosti   da udovolji, jer je već imala 6 postojećih stalnih nastavnika u školi sa nerešenim stambenim pitanjem. Ipak, narasle potrebe za školovanjem srednjeg stručnog kadra učinile su da ovo pitanje bude sve prisutnije i na sednicama Saveta za prosvetu Narodnog odbora opštine Zrenjanin. Na inicijativu škole i Školskog odbora, čiji se predsednik dr Aleksej Muravljev veoma mnogo zauzimao i mnogo učinio za otvaranje srednje škole. Savet za prosvetu je više puta razmatrao ovo pitanje i najzad na sednici održanoj 23.01.1962. godine, dao preporuku za otvaranje srednje muzičke škole. Na skupštini oba veća Narodnog odbora opštine Zrenjanin,  predlog je usvojen 30.01.1961. godine. Tako je osnovana srednja muzička škola rešenjem kojim se ukazuje da se škola osniva sa zadatkom da muzički obrazujući učenike sprema učiteljski kadar za rad u osnovnim školama (za predmet muzičko vaspitanje i obrazovanje), kao i da diplomiranim učenicima omogući nastavak školovanja na muzičkim akademijama, uz druge ciljeve i zadatke koje škole imaju u svojoj sredini. Ministarstvo prosvete NR Srbije svojim rešenjem od 30.09.1961. godine dalo je saglasnost za otvaranje Srednje muzičke škole u Zrenjaninu, te je škola počela sa radom školske 1961/62.  godine. Od te školske godine niža i srednja škola čine jedinstvenu muzičku školu pod nazivom Muzička škola "Josif Marinković"

Srednji stupanj škole imao je dva odseka: teorijsko-nastavnički i umetnički. 

Te, prve školske godine na teorijsko-nastavnički odsek upisalo se 23 učenika, a na umetnički odsek 9 (6 za klavir a 3 za violinu), te je ukupno u prvi razred srednje škole bilo upisano 32 učenika. Za vršioca dužnosti direktora škole postavljen je Vladimir Pleštić, penzionisani direktor Muzičke škole "Stanković" u Beogradu, koji se ugovorom obavezao da će na ovoj dužnosti ostati od 01.09.1961. do 01.09.1962. godine. Svojim iskustvom i neumornim radom postavio je dobre temelje daljeg uspešnog razvoja škole.  Podela predmeta na nastavnike izvršena je na sledeći način: 

1. Vladimir Pleštić – teorija muzike, harmonija i horsko pevanje

2. Vladimir Steljmašenko – klavir

3. Dragoljub Bugarski – klavir

4. Marko Konjević – drveni duvački instrumenti

5. Borivoj Marinkivić – klavir

6. Tajti Josif – violina

7. Šen Jožef – violina

8. Milena Sadžakov – klavir

9. Nada Cvejić – klavir

10. Jambor Imre – violina

11. Olga Marinkov – klavir i violina

12. Bajgo Irenka – klavir

13. Bošnjak Emilija – klavir

14.Seleši Oskar – solfeđo, harmonika

15. Lang Imre – violina

16. Bauer Josip – harmonika, kontrabas

17. Feketić Franjo – limeni duvački instrumenti, violina

18. Konja Mihalj – violina

19. Vujin Velimir – harmonika

20. Hipš Jovan – klarinet

  O radu srednje muzičke škole u prvoj nastavnoj godini saznajemo iz godišnjeg izveštaja u kome se pre svega, ukazuje na probleme u radu: mali broj učionica za individualnu nastavu, samo jedna učionica - sala – gde se izvodi odeljenska nastava, probe hora i orkestra. Usled nedostatka potrebnih prostorija nastava fizičkog vaspitanja nije imala gde da se izvodi, niti je škola mogla dobiti salu u nekoj drugoj prosvetnoj ustanovi, te je taj predmet ostao nezastupljen cele školske godine. 

Uspeh učenika bio je iznad očekivanja, pogotovo kad se ima u vidu da je dobar broj učenika došao sa nastavnim jezikom nacionalnih manjina, te nije dovoljno znao srpskohrvatski jezik. Od 33 učenika, Srba je bilo11, a 22 pripadnika mađarske i rumunske narodnosti (19 Mađara i 3 Rumuna).

Finansijska sredstva za rad bila su dovoljna, ali je postojao i doprinos đačkih roditelja za održavanje instrumenata, jer je zakon to dozvoljavao. U toku školske godine održano je četrnaest javnih časova i koncerata. Solidno pripremljen orkestar, hor i solisti bili su pohvaljivani, posebno koncert održan krajem nastavne godine koji se - po opštem mišljenju sredine - smatrao najuspešnijim, najkvalitetnijim nastupom škole. Nedostajali su koncerti za omladinu drugih škola, kao i stručna predavanja nastavnika iz oblasti muzičke kulture, što se stavljalo kao zadatak školi za narednu godinu, jer se škola ne sme zatvarati u sebe - naprotiv, mora biti centar muzičkih zbivanja u gradu. U sledećoj školskoj godini (1962/63.) ukazivano je na slab uspeh u nižoj školi, posebno u nastavi harmonike, te se razmatralo pitanje otvaranja pripremnog odeljenja, jer se na prijemnim ispitima nisu mogli dobiti potpuni podaci o sposobnostima učenika, ali je bilo prisutno i pitanje o zatvaranju odseka harmonike, jer škola inače nije imala dovoljno školskog prostora za nastavu. No, pritisak roditelja da se nastava harmonike nastavi bio je veliki, pa se rešenje ovog pitanja tražilo u iznajmljivanju prostorija od Doma JNA. Međutim, Dom JNA nije mogao da izađe u susret školi. U ovom periodu direktor je bio Boško Kirćanski. On je postavio dobre temelje organizacionom ustrojstvu škole i unapređenju vaspitno-obrazovnog procesa. Škola je redovno dobijala finansijska sredstva u zadovoljavajućem iznosu, pa je popunjavala fond muzičkih instrumenata, a snabde vala se i muzičkim aparatima (magnetofon, gramofon, radio), pločama i notama. Takođe je popunjavana biblioteka kojoj je u sređivanju i vođenju bibliotečkog fonda pomoć pružila Gradska biblioteka. Opštinsko sindikalno veće poklonilo je školi 22 knjige. Popunjavanje radnih mesta stručnim kadrom teško se rešavalo. U nedostatku takvog kadra škola je školske 1962/63. godine donela odluku da se izrazito talentovana tri učenika ove škole pošalju na nastavu duvačkih instrumenata u Muzičku školu "Stanković" u Beogradu, gde je nastava bila stručno zastupljena, a škola je prihvatala da tu nastavu plaća, jer su to ovi učenici zaslužili. Tako su u Muzičku školu "Stanković" u Beogradu prešli učenici: Tapai Vendel, sada penzioner ove škole, Knajp Karlo, takođe po završetku Akademije radio kao profesor u ovoj školi i Koler Valerija, sada nastavnica muzičkog obrazovanja u Mužlji. Krajem 1962. godine na zahtev mnogih roditelja da se smanji doprinos koji plaćaju školi za održavanje instrumenata (zahtev poslalo 66 roditelja), Školski odbor je doneo odluku da se formira komisija nastavnika koja će izvršiti anketiranje imovnog stanja roditelja i na osnovu toga učenike podeliti na dve kategorije: jednu, koja se oslobađa plaćanja doprinosa školi i druga koja će plaćati po 1000 dinara mesečno.

Godine 1963. statutom škole određen je 13. maj - dan smrti Josifa Marinkovića, kompozitora čije ime nosi škola - kao Dan škole. Novine u upravljanju školom obeležavaju školsku 1964/65. godinu. Na osnovu Zakona o društvenom upravljanju u kolektivima koji broje ispod 30 članova, ceo kolektiv čini organ upravljanja - radnu jedinicu. U školi je tada bilo zaposleno 27 članova, a direktor škole bio je Boško Kirćanski. Organi upravljanja postali su: radna zajednica, upravni odbor (u koji je izabrano 5 članova) i direktor škole, a predstavnici društvene sredine sa radnom zajednicom činili su Savet škole u širem sastavu. Za predstavnike društvene sredine zbog birača birao je 4 člana, 4 člana Skupština opštine i 2 člana Savez omladine. Kako se savet škole u širem sastavu ređe sastajao, praktično sva pitanja škole rešavala je Radna zajednica čiji je prvi predsednik bio Šen Jožef, a predsednik Upravnog odbora Tajti Josif. Savremeno upravljanje školom zahtevalo je donošenje raznih pravilnika (o radnim odnosima, raspodeli dohotka i ličnih dohodaka i dr.), formiranje mnogih komisija, pa su svi članovi kolektiva bili obuhvaćeni u raznim organima. Sednice ovih organa bile su veoma česta pojava. Te školske (1964/65.godine) upisivanjem učenika u četvrti razred, srednja škola je konačno formirana, postala je potpuna. Učenici četvrtog razreda praktičnu nastavu metodike realizovali su u osnovnim školama. Programom rada škole bila su predviđena logorovanja učenika trećeg razreda, pa je škola svake godine izdvajala sredstva koja je dodeljivala učenicima kao pomoć za odlazak na logorovanje. Tako je 1964. godine škola izdvojila 6O.OOO dinara s tim da svaki (21 učenik) dobije po 2.000.00 dinara, a ostatak od 18.000. dat je razrednoj zajednici da podeli onima kojima smatra da treba dati više. Ta praksa je nastavljena i idućih godina, pa su učenici odlazili na petnaestodnevno logorovanje u toku leta (na more ili planinu). Ne samo da je pomagala svojim učenicima, već kada je to trebalo, škola je pomagala i drugim đacima. Tako je 1964. poslala pomoć đacima muzičke škole u Skoplju - stradalom od zemljotresa.

_ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _

_ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _

JOSIF MARINKOVIĆ

Muzička škola u Zrenjaninu nosi ime kompozitora Josifa Marinkovića.  Josif Marinković je rođen  11.10.1851. godine u banatskom selu Vranjevu.  Prva muzička znanja dobio je od učitelja nemačke škole u Petrovaradinu, a kasnije je muziku učio u učiteljskoj školi u Somboru. O svom interesovanju za muziku Josif Marinković kaže: "Mene je vukla želja da učim muziku, jer od ranog detinjstva najmilija zabava bila mi je pesma i svirka – pored njih sam odrastao. Samoučki sam svirao u svaki instrument koji bi mi do ruku došao.  Tako, svirao sam tamburu, gitaru, harmoniku i klavir."

Već u somborskoj školi Josif Marinković je pokazao svoju muzičku obdarenost i na školskim priredbama dirigovao je svoje prve kompozicije.  Posle završene učiteljske škole odlazi na muzičke studije u Prag, a usavršavao se i u Beču. Nakon završenih studija dolazi u Beograd gde radi kao dirigent Beogradskog pevačkog društva "Obilić", a jedno vreme dirigovao je Radničkim pevačkim društvom, kao i Srpsko-jevrejskim, a istovremeno je bio zaposlen najpre kao nastavnik muzike na Bogosloviji, pa zatim u učiteljskoj školi i 11 muškoj gimnaziji u Beogradu. Godine 1924. prestaje sa pedagoškim radom i posvećuje se isključivo kompoziciji. U njegovo vreme dolazi do nacionalnog buđenja i procvata romantičarske poezije, pa on svojom nadahnutom muzikom, horskim stvaralaštvom, izražava patetiku patriotske poezije, ideje tadašnje, nacionalno orijentisane, borbene građanske omladine. ("Junački poklič", "Narodni zbor", često nazivan po početnim rečima "Hej, trubaču").  Josif Marinković je bio izraziti predstavnik muzičkog romantizma.  Bio je muzički bard generacija nošenih idealom nacionalnog poleta i pesnik koji je kroz muziku ispovedao svoja najintimnija osećanja", kaže za njega muzički kritičar Branko Dragutinović. 

U prvom redu bio je melodičar, jer je kod njega melodija glavni nosilac muzičkog izraza. Njegova melodika sledi dikciju srpskog jezika. On je taj akcenat osećao i u svojim kompozicijama umeo da izrazi tu podudarnost jezičkog i muzičkog akcenta ističući tako zvučnu lepotu srpskog jezika. Zato a, kompozitor Petar Krstić za Marinkovića kaže: "On je prvi srpski kompozitor koji striktno sprovodi spoj jezičkog sa muzičkim akcentom". 

Pretežno je komponovao u homofonom harmonskom sastavu, ali za razliku od ranijih srpskih kompozitora njegov harmonski stil je originalniji, jer unosi i hromatiku. Postao je najznačajniji harmoničar u starijoj generaciji srpskih kompozitora. 

Stvaralačku invenciju naročito je ispoljio u kompozicijama u kojima se nije koristio narodnim melodijama, pa se u tom stvaralaštvu u istoriji srpske muzike stavlja u red prvog srpskog originalnog kompozitora.  Njegov opus čine uglavnom vokalna dela pisana za hor, solo pesme i horove uz pratnju klavira. 

Za muški i mešoviti hor komponovao je 11 kola, spletove narodnih pesama, brojna dela pisana na stihove rodoljubive poezije ("Narodni zbor",  "'Junački poklič, "Himna Balkana", "Kosovska himna"...) i to su mu najpopularnija dela inspirisana rodoljubivom romantičarskom poezijom. On je od svih naših kompozitora komponovao najveći broj patriotskih pesama za hor i tu zauzima prvo mesto.  Njegove solo pesme pisane su na stihove poznatih pesnika (Jovan Jovanović-Zmaj, Đura Jakšić, Vojislav Ilić...) i one uz stilizovane, muzički oplemenjene sevdalinke i ljubavne pesme predstavljaju najlepše primere muzičke lirike romantizma. Stvorio je kao poseban tip srpsku solo pesmu uz pratnju klavira gde je ostao nenadmašen. 

Poseban žanr su horovi za klavirsku pratnju među kojima se naročito ističu lirska "Zadovoljna reka", potresni hor roblja "Pod lancima", religiozna "Molitva" i dr.  Josif Marinković je dao doprinos i crkvenoj muzici kompozicijama kao što su: Liturgija, Pomen i Opelo, a kompozicija Jednorodni sine je prvi pokušaj spoja vokalne i instrumentalne muzike u okviru pravoslavnog crkvenog rituala. 

Povodom smrti Josifa Marinkovića (13.05.1931.) kompozitor Miloje Milojević je rekao: "Josif Marinković je ne samo prvi kompozitor srpskog roda koji je dao dela višeg umetničkog stila, nego je bio jedan od najkreativnijih kompozitora koje je srpski narod imao".